Wanderer in the outer darkness

nanosiš mi bol, loše ti je to.

Ljudi s kojima mi je bilo teško pričati prije su sad jedini kojima mogu reći ono što hoću. Ipak, ne govorim ništa, jer da bih se mogla isprazniti, moralo bi bar nešto da postoji, ali ja sam prazna već skoro sedamdeset dana, i ostaću prazna.
Ljudi s kojima mi je bilo najdraže pričati ili nestaju, pa se vrate na kratko, ili odu i ne znam kad će da se vrate, i ne znam trebam li da tražim nove. Ne mogu više da tražim, jer ne znam šta mogu da nađem, ali znam da će više vremena trebati da razmislim o traženju od vremena za koje ću to isto izgubiti.
Još se nisam navikla na to vjerovatno zato što neću da se navikavam, jer slučajno može da naiđe nešto dostojno, i ako ja to zanemarim, ja ću biti nedostojna i zahvalna što su postojali i oni koji su otišli i oni od kojih sam otišla.
Često imam problem u shvatanju toga
kako mislim da mogu da znam kako su ljudi raspoloženi i kako mogu da se ponašam ili prilagodim. Ali ja u stvarni nemam pojma kad pojam o tome i ne postoji i kad pojam o tome ne može niko da ima. Ne mogu da znam kako je neko raspoložen samo po izrazu nečijeg lica pogotovo zato što ne znam ni kako sam ja raspoložena, ni kakav je izraz mog lica. Ono je moje, a njihova lica su njihova, svakom od njih pripada njihovo, a ja vjerovatno time što kažem da znam kakvo je (kad ni oni sami ne znaju) oduzimam jedan dio njih.
Jeste mi žao jer nisam naučila skoro ništa.
Žao mi je za sve ljude koji su u rukama pokušali da unesu makar malo zraka u ovaj vakum.




But I'm trying, Ringo. I'm trying real hard to be the shepherd.